Bio je sunčan dan, ona je bila u parkiću, čitala knjigu, grickala semenke… Nekoliko devojčica se jurcalo… Jedna je zastala pored nje, i svojim nebesko plavim očima, pogledala i rekla: “Teto, hoću i ja malo“🙂.. I pružila svoju malenu ručicu, i pogled uperila u kesicu, tražeći semenke. Njoj je to bilo simpatično, i stavila je nekoliko semenka devojčici u ruci, dete je bilo presrećno. Devojka se okrenula na stranu, a dete je skupilo ruku i sve semenke u jednom trenutku pojelo. Ona se u tom trenutku uplašila ali je sve bilo u redu :)… Dosta godina kasnije, ona ponovo sreće te nebesko plave oči, svuda bi ih prepoznala, bila je srećna, ni sama nije znala zašto. Ona više nije bila dete, bila je devojka, dosta lepa, ali nekako hladna… Nije više bilo one toplote u njenim očima, nije bilo dečije radosti, nije bilo radosti uopšte… Bakica se razočarala, prošla pored nje, kao što prolazi pored mnogobrojnih stranaca svakog dana, iako je za ovu devojku vezuje neka lepa uspomena, koju ni sama ne ume da opiše..

Slika preuzeta sa imagethirst.com 🙂