Ponekad pomislim da ne volim ljude, ponekad da ih sve mrzim. Na trenutak se uplašim da li sam normalna, da li su moja osećanja normalna?? Sećam se svog detinjstva, volela sam i ljude koje nisam znala, vesele prolaznike kojima bih kao maleno biće uputila najiskreniji i najlepši osmeh, koji bi mi svako od njih uzvratio. Sve je bilo lepo, savršeno… Danas, izbegavam mesta gde ima puno ljudi, mrzim da se mimoilazim sa ljudima, mrzim kad me pogledaju. Zašto me zaboga oni gledaju? Ja se trudim da ih izbegnem, da ih ne pogledam, a oni mrtvi ‘ladni samo piljee u mene. Ne volim ih, ne volim njihove poglede, ne želim da pilje bez razloga. Reklo bi se da ja ne volim nikoga, a to nije tačno. Teško mi je da se prilagodim, ali kada nekog zavolim to je mnogo jako, i to traje. Logično mi je da one koje ne znam, ne volim, ali ponekad mislim da ih mrzim, a to je već zajebano. Više volim da se ogledam u izloge, ili da čačkam mobilni uz neku laganu pesmu ili uz drekavce (metal muziku), zavisi od raspoloženja. Ljude ne primećujem, oni su mi udaljeni, beznačajni… sve dok me neko od njih ne pogleda značajno, to me mnogo iznervira:/ . Noć je mnogo prijatnija, noću je malo ljudi. Možda poneki frik kao i ja, ali oni mi ne smetaju, oni uvek žure negde. Ja tada uživam, mračne puste ulice mi pružaju više, više nego buka i ljudi danju. Volim noć jer nema ljudi, noć je meni sve, i tako će uvek biti🙂

Slika preuzeta sa womenselfdefenseschool.com